PERCEPCIJE

Ma koliko da su se filosofi trudili da naučno odvoje duh od materije, to im do danas nije uspelo...

FENOMEN SVESTI U FILOSOFIJI

Velimir Abramović
Fakultet dramskih umetnosti, Univerzitet Umetnosti u Beogradu,
Beograd
Rezime. U radu je dat kratak pregled koncepcija svesti kroz istoriju filozofije. Takođe je ukazano da je neophodno ontološko zasnivanje psihologije na principima i definicijama fizike, i obrazovanje jedinstvene nauke od sledećih specijalnih oblasti: ontologije, geometrije, aritmetike, fizike i psihologije. U tom cilju predlaže se novi kategorijalni sistem jedinstvene nauke od šesnaest jednoznačno korespodentnih pojmova.
Ključne reči: svest, filozofiski pregled, ontologija, kategorijalni sistem, kontinuitet, kontinuum, diskontinuitet, diskontinuum, Univerzalna svest.
Ma koliko da su se filosofi trudili da naučno odvoje duh od materije, to im do danas nije uspelo, jer bi takva podela pretpostavila i promenu osnovnog filosofskog uverenja i osećanja da svet postoji kao jedinstvena, izotropna i istovrsna beskonačnost, jednom rečju, kao celina.
U istoriji filosofije, definicije svesti uglavnom su opisne, naivne ili negativne. Često se samo utvrđuje osnova moći percepcije, kognicije i povratnog komuniciranja, uključujući inteligenciju i razumevanje. I mada su filosofi nastojali da se pojam svesti distinktivno odredi u odnosu na sadržaje drugih ontoloških pojmova, kao što su, na primer, egzistencija, biće, nebiće, esencija, neprekidnost, vreme, prostor, materija i energija - nije se u tome adekvatno uspelo.

Podsetićemo se na neke koncepcije duha, kosmičkoga uma i individualne svesti, posebno iz perioda antičke Grčke, koje još uvek pobuđuju na razmišljanje.

Oduvek su ljudi bili zapanjeni pred fenomenima svesti i svesnosti. Činilo im se da je nemogućeprozreti datost sveta i objasniti njegov postanak, bez distancije u odnosu na sopstveno bivstvovanje. Kako takva distancija ne može da se uspostavi ljudskim rezonovanjem, pojavila se religioznost: transcendentalna veza sa onostranim i nespoznatljivim. Naime, filosofi su u svom razmišljanju došli do ishodišne tačke čitavoga mišljenja i logike uopšte - do beskonačnosti, koja se morala shvatiti kao oduvek postojeća, i u čiju se genezu mišlju nije moglo prodreti. Ta realna beskonačnost antičkih filosofa, u logičkom smislu predstavljala je granični pojam ili čisti besformni sadržaj, odnosno funndamentum relationis iza koga se nazirala oblast religioznih uvida. I kao što su se u logici vrlo rano izdvojili induktivni i deduktivni put, još i pre nego što ih je Aristotel postao svestan, tako su se isto u kontemplativnoj mudrosti dalekoistočnih naroda, podjednako kao i u korenima Zapadne tradicije - Starom Egiptu i Antičkoj Grčkoj izdvojili materijalizam i duhovnost, neko bi rekao, idealizam. U suštini radi se o dva tipa mišljenja, od kojih prvi polazi od iskustva, a drugi od apstraktne ideje, zapravo od neprostornih zakona, ili bolje rečeno operacija konačnim delovima pretpostavljenog beskonačnog bića. U svemu tome ljudska misao snalazila se sve teže i teže, što se više gomilao svet naučnih činjenica i obrazovni sistem utvrđivao svoje istine i kanone. U srednjem veku profesor je postao država za katedrom. On je imao na raspolaganju diplomu kao sankciju i govorio samo proverene i dokazane istine. U to vreme svest se poistovećivala sa biblijskim odgovorom Boga Mojsiju u šatoru. Na Mojsijevo pitanje: Ko si ti?, Bog mu odgovara Ja jesam.

U tim jednostavnim rečima sadržana je sva nemoć ljudskog uma da spozna: Odakle Svet? Razlog stvaranja da se i ne pominje.
Pitagorejci, Sokrat, Platon i Aristotel pokušali su da prevaziđu materijalističko shvatanje uma kao onog koji prikuplja, organizuje i shvata čulne utiske. Budući da su svi poznavali prirodu matematike, oni su poistovetili matematičke operacije sa suštinom ljudske duše i kosmičkog duha i ustvrdili da je duša nematerijalnog karaktera. Naravno da se ovako nešto moglo dokazivati isključivo negativnim određivanjem duha i duše u odnosu na pojavni svet i telesne funkcije i osobine. Pitagorejci su uveli pojam utelovljenja duše odgovarajući Homerovom pojmu timosa, dahu života. Smatrali su da život ima dovršeni kružni smisao jer je broj udisaja i izdisaja svakog čoveka u toku života paran. Psiha je za Homera, iako ju je često koristio kao sinonim za timos, samo naznaka životnog principa, a ne čist životni princip, kao za kasnije autore: Parmenida, Empedokla, Demokrita, Platona i Aristotela.