Homer je izgradio teoriju posmrtne sličnosti duše sa telom od koga se razdvojila i na taj način postao preteča modernog spiritualizma. Nus, kosmički um obdaren razumevanjem, dakle, razum, još jedan je Homerov doprinos savremenom shvatanju inteligencije kao oblika svesnosti logičkih ideja. Problem koji je imao Homer da predstavi misaone relacije različito od objekata logičkog mišljenja ostao je i danas glavni problem veze zakona i materije, odnosno idealizma i materijalizma. Jer, brojevi mogu imati materijalističku interpretaciju i pridružiti se stvarima, ali operacije brojevima nikako ne mogu da se prikažu prostornim i materijalističkim pojavama. Već tu se nazire rešenje prostorno-vremenske građe materije, onako kako je izražava matematika: brojevi su prostor, a operacije njima su vreme.

Vratimo se pitagorejskoj doktrini inkorporiranosti duše, u peti vek pre naše ere. Po Pitagori duša nije ništa drugo nego broj, neka vrsta karakterističnog principa uređenja prostornih entiteta, odnosno ekstenzija. Kako su i brojevi postvareni, to pitagorejska teorija duše u suštini jeste jedino moguće rešenje sinteze duha i materije.

Po Demokritu duše su atomi vatre, i u tome se on slaže sa alhemičarima, ezoteristima, hermetistima i spiritualistima XIX veka koji su smatrali da sva materija ima dušu, odnosno da je duša unutrašnja svetlost svake pojave. Ovakve svetlosne emanacije duše zabeležene su, po izjavama očevidaca, i u mnogim spiritističkim seansama i može se reći da su, spiritualisti u suštini sledili materijalističko objašnjenje duševne supstancije. Supstancijalnost duše je u njenoj nepromenljivosti u trenutku smrti, odnosno njenog diskarniranja iz somatskog okruženja.

Anaksagora, koji nije sledio materijalističku koncepciju duše smatrao je da je nus, um, najrazređenija od stvari, kao i najčistija. Oštro je razlikovao konglomeraciju grube materije od duševne supstancije, odnosno principa kretanja i uređenosti za koje je smatrao da su glavna svojstva životnog principa uopšte.

Heraklit je dušu uporedio sa vatrom i večitim kretanjem tvrdeći da su procesi u materiji izazvani upravo njom. Po njemu mi smo plamenovi a naša tela su procesi. Heraklitova kosmologija uči o večitom kretanju i tome da su sve materijalne stvari u unutrašnjem protoku kojim upravlja logos. Smatrao je da se granice duše ne mogu otkriti jer se kretanje univerzuma ne može zaustaviti.

U medicinskom ogledu O svetoj bolesti, Hipokrat zaključuje da je mozak od svih organa najbliži prirodi duše. Mozak upravlja udovima, on je prenosilac svesnih naređenja i obaveštava nas o tome šta se događa u spoljnjem svetu. O duši, Hipokrat govori kao o vazduhu koji pruža inteligenciju, napominjući da vazduh koji čovek udahne stiže u mozak pre nego u sve druge organe.
U svom delu O prirodi stvari, Lukrecije usvajajući Heraklita i Demokrita, t.j. iznoseći da je duša sastavljena od najmanjih atoma, atoma vatre, postavlja topološku hipotezu duševne strukture, koja je u osnovi dualistička. Duša ima dva dela, racionalni koji se nalazi u srcu, i emocionalni koji je raspršen po čitavom telu.

Nema sumnje da je pitanje duševnoga sastava bilo jedno od glavnih problema u istoriji filosofije i da su na njega najapstraktniji odgovori dati najranije. Pitagorino uverenje da brojevi i njegove harmonijske relacije prethode čovekovom rođenju i nadživljavaju telo sigurno je ono koje ćemo u savremenoj neurologiji i biofizici i danas poštovati kao uzor mišljenja o tom problemu. Kvantna fizika i relativistička teorija pokazale su da, uprkos tome što se materija menja, a energija konvertuje, uprkos i tome što postoje različite teorije o izgledu prostora pod dejstvom sile, ipak nešto ostaje što je supstancijalno i nevezano za kretanje i relativističke vremenske promene, a to je samo tkivo bića, sam entitet beskonačnosti, ili kako uobičavamo da ga zovemo, kontinuum.

U opticaju, u vreme Pitagore, bio je i model dvostruke duše, koji je predviđao postojanje jedne besmrtne duše višega tipa i druge, duše nižega tipa podložne propadanju. Harmoničan odnos ovih duša obezbeđuje trajanje, a disharmonija čini prelaz u smrt. U Platonovom dijalogu Timej nalazimo da je oblikovano ljudsko telo, živo biće uopšte, kao i neživa tvar, rezultat uticaja ideje, t.j. pre-egzistirajuće forme koja sebe utiskuje u bezoblični i bezgranični prostor. Ovo se direktno odnosi na Aristotelov pojam prvobitne materije. Priroda oblika je u numeričkom odnosu i njen osnovni prostorni korelat je trougao. Odatle se da zaključiti da je telesna organizacija posledica harmonije brojeva koja prethodi materijalnom stvaranju. Ovo su kasnije sledili neoplatonisti, Sveti Avgustin, Grčka patristika, pa i sam Dekart.