|
Za
Platona duša nije niti forma niti ideja sama po sebi već je
pridružena formama i idejama. Iz toga se vidi da je Platon duši
pripisivao neku materijalnu osnovu. U svakom slučaju Platon
je kao i Aristotel, smatrao da je duša suština živog tela. Aristotel
opisuje dušu kao prvu entelehiju. Dok je kod Platona Svet Božije
delo, dotle Aristotel smatra da Svet nastaje partenogenezom,
samorazvićem prema određenom cilju i da će se taj razvoj jedanput
završiti. U svakom slučaju, orfičko-pitagorejska tradicija posmatrala
je telo kao zatvor za dušu koji samo menja oblike putem transmigracije.
Sokrat i Platon pripisivali su duši da vlada telom i uočavali
interakciju materije i duha. Ovu ideju je kasnije razradio Sigmund
Frojd u obliku duševno-somatskog sukoba, takozvane duševne borbe
sa somatskim posledicama na koje deluje psihoanaliza. Iz ovoga
se razvila i opšte usvojena filosofija stvarnosne etike: nedaće
tela utiču na dušu, a ova menja svoje etičke principe, volju
i oblik individualne i društvene svesti.
Sveti Avgustin imao je gledište da su svest i um netelesni.
Prihvatajaći da je suština materije ekstenzija, Dekart izvodi
stav da su svest i duša neprostorni. Lajbnica ovo dovodi do
izjednačavanja duša sa neprotežnim euklidskim tačkama, monadama.
Da bi razdvojio duh od materije Dekart uvodi misleću supstancu,
res cogitans.
U modernim psihološkim teorijama vešto
se izbegava hipoteza duševne strukture i definisanje duše. Prećutno
se polazi od opšteg pristanka na taj nejasan pojam, kao na poznat,
i razmatraju se isključivo vidljive manifestacije delovanja
duše, za koju se ne zna šta je. Njutn, Bošković i Maksvel su
svojim radom u fizici uveli jednu potpuno novu liniju shvatanja
duševnoga entiteta, proučavajući kosmologiju, silu, etar i svetlost.
Pokazalo se da postoji lestvica egzistencije same materije i
da se ona može razlikovati po finoći. Tako za Njutna ima suptilne
materije (svetlost), i grube (čvrsta tela). Bošković je spiritualizovao
koncept građe materije time što je tvrdio da se ona sastoji
iz konačnog broja neprotežnih centara atraktivno-repulzivnih
sila. On je prostornost pripisao sili, a materiju prikazao kao
neprostornu čime se saglasio sa Dekartom i njegovom mislećom
supstancijom, koje nema nigde u prostoru, a dejstvuje. Maksvel
je, poistovećujući Njutnovu sveprožimajuću gravitaciju sa suptilnom
ponderabilnom materijom nazvanom etar, ujedinio elektromagnetske
pojave sa optičkim. Sredinom devetnaestog veka, Ser Vilijam
Kruks, engleski naučnik koji je ispitivao psihičke fenomene,
snimio je svetlosne emanacije duša umrlih ljudi i tako otvorio
put eksperimentalnoj psihologiji višeg tipa.
Od savremenih teorija koje govore o građi ljudske duše uopšte,
svodeći je na fizičko i biofizičko objašnjenje, najznačajnija
je svakako teorija uglednog jugoslovenskog biofizičara Dejana
Rakovića, koji je izneo ontološki zasnovanu i eksperimentalno
proverljivu teoriju o tome da je svest pridružena elektromagnetnoj
komponenti moždanotalasnih jonskih struja, koje generiše ljudski
mozak u toku svog funkcionisanja. Iz ove teorije sledi da je
duša inherentno svojstvo elektromagnetnih polja kompozitnih
karakteristika. Kao pretpostavka koja povezuje fiziku i filosofiju
sa psihologijom i biologijom, ova hipoteza svesti otvara put
humanizovanju elektronske tehnologije i telekomunikacija, koji
nisu ništa drugo do imitacija čovekovih moždanih centara.
Ako se podsetimo jedinog razumnog stava da je svet jedinstvena
celina i u osnovi realno beskonačan, kao istraživači dolazimo
do glavnog pitanja: Zašto postoji više nauka koje proučavaju
jedan isti predmet i kako to da prirodni kontinuum, jednorodan
i jednovrsan, nikada nije bio jednoznačno definisan? To je pitanje
obrazovanja jedinstvene nauke, filosofije svih drugih filosofija,
t.j. uspostavljanja fundamentalne veze između ontologije, geometrije,
aritmetike, fizike i psihologije.
Zadržimo se na psihologiji. U definisanju psiholoških pojmova
poći ćemo od dva iskaza Alberta Ajnaštajna, koji su prihvatljivi
sami po sebi: (a) Fizika je ontološka nauka, nauka o suštini
sveta; i (b) U radu ljudskog mozga nema nefizičkih elemenata.
Na osnovu ovoga moguće je izgraditi ontološku osnovu za ujedinjenje
bazičnih pojmova sledećih prividno razdvojenih disciplina: biologije,
biofizike, psihologije i neurologije. Najveći napor uma jeste
u usklađivanju glavnih naučnih pojmova do podudarnosti njihovih
sadržaja, tako da jedan isti zakon upravlja svim disciplinama,
a forme koje on proizvodi, iskustveno različite, budu predvidljive.
Predpostavimo da su ključne odrednice
ontologije: kontinuitet, kontinuum, diskontinuitet i diskontinuum;
geometrije: tačka, linija, ugao i zapremina: aritmetike: nula,
broj, algoritam (matematičke operacije), jedinica proizvoljne
veličine odnosno suma nedeljivih jedinica; fizike: univerzalno
vreme (simultanitet), prostor, sukcesija (poredak nejednovremenih
događaja), materija (čestice koje grade strukture u vremenskom
odnosu); psihologije: kosmička svest (neprostorna, čisto vreme),
kosmička duša (prostorna, anima mundi), psiha (individualna
duša, načelo organizacije elektromagnetnih entiteta, karakteristična
vibraciona šifra), somatska struktura (nivo elektromagnetskih
talasa, subatomski nivo, atomski, molekularni i viša organizacija).
|
|
